Očna kuća VIZIJA | oftalmolog Beograd

Prim. dr Ljiljana Kovač

Šef kabineta za refrakciju oka i kontaktna sočiva

Klinika za očne bolesti

Klinički centar Srbije, Beograd

Šta se, zapravo, događa u oku, pa ono ne može da vrši svoju prirodnu funkciju, da nam prenese preciznu i jasnu sliku spoljašnjeg sveta?

Ljudsko oko nalikuje nekoj vrsti mračne komore (camera obscura) zahvaljujući tome što su unutrašnji zidovi očne jabučice obloženi pigmentom. Svetlosni zraci prodiru u oko jedino kroz zenicu. Ona ima sposobnost da nepogrešivo odredi količinu propuštene svetlosti, poput blende na fotoaparatu. Drugim rečima, u sunčanom danu ili pri jakoj, upaljenoj sijalici zenica se sužava i obrnuto – u sumrak ili pri slabom osvetljenju zenica se širi.

No, to još nije dovoljno da bi se stvorila slika. U tu svrhu oko raspolaže izuzetno složenim, sabirnim optičkim sistemom, koji čine: rožnjača, komorna tečnost, sočivo i staklasto telo. Svi oni moraju da budu potpuno providni da bi mogli da deluju kao svojevrsno snažno konveksno sočivo, jačine 60 dioptrija. Poput najsavršenije “rupe” oko usmerava svetlost ka mrežnjači u tačku najjasnijeg vida (žuta mrlja). Tako se, kao na fotografskoj ploči i u oku, na mrežnjači, stvara obrnut, realan i umanjen lik predmeta koji posmatramo.

Pored valjanosti optičkog sistema, za kvalitet vida važna je i dužina oka (kod oka koje dobro vidi ona iznosi 24 milimetara). Osoba postaje kratkovida ili dalekovida kada se poremeti odnos između prelamanja svetlosti u optičkom sistemu i dužine očne jabučice. Dovoljno je da oko bude duže ili kraće za jedan milimetar (1 mm = 3 dioptrije) ili da se poremeti nešto u optičkom sistemu, pa da vid osetno oslabi.

Ali, tu priča nije završena. Kao što možemo da imamo prvoklasan fotoaparat, a da nam loš film upropasti sliku, tako su i za dobar vid neophodni kvalitetna mrežnjača, optički nerv i vidni putevi koji primaju i sprovode svetlosne nadražaje do mozga, do centra za vid.

Dakle, tajna dobrog vida krije se u pukoj fizičkoj činjenici da se paralelni zraci, koji dolaze sa nekog predmeta u beskonačnosti, seku tačno u tački jasnog vida, u žutoj mrlji mrežnjače.

Refrakcione anomalije - mane oka

Jedan od osnovnih zadataka očnog doktora je da ispita oštrinu vida pacijenta i utvrdi refrakciju oka. Moguća su tri rezultata:

Prvi rezultat je kada su moć prelamanja i dužina oka podešeni tako da se upravo na mrežnjači stvara oštar i jasan lik posmatranog predmeta. To je emetropija i ispitanik dobro vidi.
Drugi rezultat ukazuje na poremećen odnos: ili je moć prelamanja odveć jaka ili je dužina oka prevelika za postojeću moć prelamanja. Tada se jasna slika predmeta stvara ispred mrežnjače, negde u staklastom telu. Ovakvo stanje se naziva miopija ili kratkovidost.
Najzad, treća i savim suprotna pojava je kada je moć prelamanja slaba ili je dužina oka manja od 24 milimetara, pa se lik predmeta stvara iza mrežnjače. U ovom slučaju pacijent ima dalekovidost ili hipermetropiju.

Kod kratkovidosti (miopija), pacijent dobro vidi blizu, ne vidi daleko i nosi korekciju minus. Kratkovidost može biti: (1) benigna - školska kratkovidost i (2) maligna - visoka kratkovidost.

Benigna, školska kratkovidost počinje da se razvija u školskom uzrastu i nikada ne poraste preko minus (-) 6 dioptrija. Raste naročito za vreme hormonalnog dizbalansa u organizmu, znači za vreme puberteta i trudnoće. Nošenje korekcije, naočara ili kontaktnih sočiva, usporava rast dioptrije, ali je ne može sasvim zaustaviti. Neka ispitivanja pokazuju da "život u kutiji" i gledanje u kutije (ekrani - kompjuter, mobilni telefon i televizijski aparat) pospešuju razvoj miopije. Kod studentske populacije je daleko više kratkovidih osoba nego li u istom uzrastu populacije koja živi na selu, jer oni gledaju na daljinu i svoj dan ne provode u omeđenom prostoru, u “kutiji”.
Maligna - visoka kratkovidost je nasledna. Dioptrija raste tokom čitavog života i može dostići i do minus (-) 30. Ovi pacijenti radije nose kontaktna sočiva, jer im ona omogućuju precizniji vid i bolji komfor. Ovo je bolest oka, jer tokom rasta oka dolazi do rastezanja omotača oka, kako spoljašnjeg - beonjače, srednjeg – sudovnjače, tako i unutrašnjeg - nervnog omotača. Neretko zbog rasta oka dolazi do cepanja (rupture) retine, što dovodi do njenog odlubljivanja (ablacija retine) i posledičnog slepila ako se hitno ne operiše. Čak i posle operacije, kod ovih pacijenata, vidna oštrina je skromna, mala. Inače, izduživanje oka od jednog milimetra ima za posledicu povećanje refrakcije za 3 dioptrije.

Kod dalekovidosti (hipermetropija), zbog lošeg - nepreciznog naziva na našem jeziku, u našem narodu je uvreženo pogrešno mišljenje da dalekovid čovek vidi dobro na daljinu. Međutim, kod dalekovidosti pacijent ne vidi ni blizu, ni daleko i nosi korekciju plus. Kod dioptrija iznad +3 najkomfornija i najbolja je korekcija mekim kontaktnim sočivima.

Astigmatizam je najkomplikovanija očna mana. On može biti miopni, hipermetropni ili mešoviti, kombinacija miopije i hipermetropije na jednom oku.

Kod miopnog astigmatizma, pacijent na naočarima nosi korekciju minus i kombinaciju sfernih i cilindričnih stakala.
Kod hipermetropnog astigmatizma pacijent nosi korekciju plus i takođe kombinaciju sfernih i cilindričnih stakala.
Kod mešovitog astigmatizma koji je na jednom oku kombinacija i minus i plus refrakcije, pacijent nosi i plus i minus i kombinaciju cilindričnih stakala. Ovi pacijenti samo tvrdim gas propusnim kontaktnim sočivima mogu biti dobro iskorigovani i imati dobru vidnu oštrinu.

Staračka dalekovidost (prezbiopija) nastaje kao fiziološka manifestacija starenja organizma zbog postupnog smanjenja elasticnosti sočiva oka i zbog skleroze njegovog jezgra.

Staračka dalekovidost se javlja oko 45. godine kod emetropa - ljudi koji dobro vide na daljinu. Pacijenti primećuju da sve više udaljavaju tekst koji čitaju, "da su im kratke ruke", da im je potrebno jače svetlo pri radu, da im se slova povremeno mute i slivaju pri dužem čitanju – jednostavno, da više ne vide dobro pri radu na blizinu. Otprilike svakih 5 godina akomodacijska širina smanjuje se za oko 0.75 D. Zbog toga se emetropnom oku (oko koje dobro vidi na daljinu) svakih 5 godina dodaje +0.75 D, a najviše +3.50 D ili +4.00 D do 70. godine života za radnu udaljenost od 33 cm. Preko 70. godine života retko pojačavamo prezbiopnu korekciju jer praktično više nema akomodacije.
Kod hipermetropa, dalekovidih, prezbiopija počinje nešto ranije i pre 40. godine. Kod ovih pacijenata se na korekciju za daljinu dodaje i odgovarajuća korekcija za rad na blizinu (sabiraju se). Naprimer, ako pacijent nosi naočare +5.00 D za daljinu, i ima 50 godina, trebaće mu za blizinu dodatak +1.50 D, znači njegove naočare za rad na blizinu imaće +6.50 dioptrija.
Kod miopa, kratkovidih osoba prezbiopija nastupa posle 45. godine života. Miop za gledanje na blizinu treba onoliko slabije naočare, za koliko je smanjena akomodacija. Naprimer, ako pacijent nosi naočare -5.00 D za daljinu i ima 50 godina, za blizinu trebaće mu dodatak +1.50 D, znači njegove naočare za rad na blizinu imaće -3.50 D (sabiraju se).

S obzirom da su neke očne mane nasledne, radi prevencije slabovidosti potrebno je proveriti vid kod dece u prvoj, trećoj i šestoj godini života. Na taj način se mogu na vreme otkriti i korigovati očne mane i onemogućiti razvoj slabovidosti i razrokosti u većini slučajeva. Zakonom je propisan obavezan ofalmološki pregled pre upisa u školu, što je već poprilično kasno za veliko poboljšanje već razvijene slabovidosti. Poznato je da se vid u potpunosti razvije, sazri do šeste godine života.

Dakle, da bi se utvrdilo da li neka osoba ima neku od navedenih očnih mana, potreban je adekvatan, detaljan oftalmološki pregled. Posle pregleda i postavljanja dijagnoze očni doktor propisuje odgovarajuću korekciju.

Očne mane se mogu korigovati trojako: naočarima, kontaktnim sočivima i hirurški.

Naočare

Otkriće naočara vezuje se za Rodžera Bekona koji 1267. u svom delu Opus magnus opisuje sočiva koja uvećavaju i poboljšavaju vid. U to vreme prvi optičari uspevali su da naprave bikovenksna sočiva samo za dalekovide, a tek dva veka kasnije – zahvaljujući razvoju tehnologije - laknuće i kratkovidima. Jedan od problema je bio – kako zadržati naočare na licu? Retka svedočanstva o tome postoje samo na umetničkim delima, kao što je freska Tomasa di Modena iz 1352. godine u sali crkve San Nicolo u Trevisu u Italiji. Naime, portret kardinala Uga di Provenza na nosu ima dva staklena sočiva okružena debelim prstenima s drškama. Jedna od varijanti su i nosne naočare (Klemmbrille) koje su se svojevrsnom štipaljkom pridržavale za koren nosa. Ideja da bi u tome i uši mogle biti od neke pomoći rođena je mnogo kasnije, pa je proizvodnja naočara u današnjem obliku (Ohrenbrille) počela tek u 19. veku. Značajan trenutak u razvoju naočara nastaje kada stakla za korekciju postaju zaštitna, otkrićem i primenom njihove pigmentacije, kao što su venecijanske Goldoni naočare s početka 18. veka. Izučavanje anatomije oka i optičke fizike ubrzava naučna otkrića, pa naočare početkom 20. veka, od optičkog pomagala na rafovima apoteka, postaju trgovačka roba za masovnu upotrebu.

Moda i naočare – Pored pitanja: kako vidim, početkom 50-tih godina prošlog veka modni diktatori nameću i pitanje: kako izgledam. Otkriće plastike dalo je najveći podsticaj masovnoj proizvodnji i upotrebi naočara. Poznate rejbanke, uz vinil long-plej ploče, postaju obavezan modni rekvizit i zaštitini znak ondašnje pop kulture. Novi životni stil i novi jezici komunikacije povukli su za sobom reku potrošačkog društva, da bi 1968. Dior uveo naočare kao važan detalj visoke mode, a Karden ih ustoličuje kao obavezni modni rekvizit. Rastom industrije i dizajna dogadja se treća revolucija 80-ih godina. Proizvode se sve zahtevnije optičke inovacije, a modni trendovi vešto zavode potrošače. Naočare za dobar vid i dobar izgled jesu danas vladajuća formula na tržištu optike i u zahtevima potrošača.